- Piše: Milutin Mićović

O malom prstu najmanje se zna. Reklo bi se da i nema neku realnu ulogu, ali opet šaka ne bi bila prava šaka bez malog prsta. Je li on samo tu da bi upotpunio šaku? Možda mali prst pomalo i ponešto ima od svih drugih prstiju, a opet je jedini i poseban? Drugi su prsti odložili suvišak svoga značenja da bi nastao prstić? Tako su udostojili mali prst važnošću, a naoči izgleda skoro beznačajan? Zato se on u sve razumije iako se ne zalaže ni za kakvo djelo.

Vidna je estetička funkcija malog prsta, a praktična skoro nevidljiva. No, ako neko nekoga zbog nečega „drži u malom prstu“, govori nam dosta, iako opet nejasno. Ako neko nekoga može da drži u malom prstu, onda bi se reklo da je mali prst veći od svakog drugoga, i ne samo to – u malom prstu se drži ono što se drži u glavi.

Naravno, ovo je pretjerivanje, ali u svakom pretjerivanju ima neka trunka istine. Inače bi pretjerivanje bilo bez ikakvog osnova. A u jeziku ne može ništa da se održi što nema neku dobru osnovu u stvarnosti.

Manji većega može da „drži u malom prstu“ kad slučaj tako hoće. Svaki složen slučaj govori nam da ništa nije jednoznačno. I da se situacija ne razvija nikad jednolinijski i jednosmjereno, nego su mnoga raskršća, mnogi meandri, podzemni putevi izlaze u nadzemne, a nadzemni silaze u podzemne, i sami fakti skrivaju uvijek dio značenja koja ostaju neuhvatljiva. Da, čovjek je takav sklop složenih situacija koje teško može držati u glavi, a ne „u malom prstu“.

Možda mali prst ima neku pamet koju nemaju drugi prsti? Jer nikad se ne kaže da on to ima u velikom prstu, u sredonji, u kažiprstu, pa ni u palcu. Ništa od toga. Ali sve ima „u malom prstu“.

Kad posmotrimo cijelu situaciju, mali prst uopšte nije mali. Ponekad je on najveći?! Moć čovjekova se često iskazuje čudesnim moćima koje drži u malom prstu. U malom prstu može neko da drži „svjetsku mudrost“, „istoriju srednjeg vijeka“, ili našu malu, veliku Crnu Goru.

Čovjek u glavi drži svašta, a u malom prstu drži samo provjerene vrijednosti, sigurne mjere, iskristalisana znanja. Glava je često jedna velika konfuzija, a u malom prstu je golo zlato znanja. Što uspije da se prečisti u glavi, silazi u mali prst kao nešto zasvagda jasno i ostvareno.

Mali prst može da bude i pravi vragolan. S njim se upućuju vragolasti pozivi – „dođi, dođi“. Pozivanjem zakučicom malog prsta kazuje se da je onaj mali koji se poziva, a da je veliki onaj koji tako poziva. Jer ga „drži u malom prstu“. Kao što smo to vidjeli u Crnoj Gori.

Mali prst je jednako povezan s glavom i sa srcem, dok su svi drugi prsti naglašeno povezani ili sa glavom ili sa srcem. I zato što se zna da su drugi prsti dominantno povezani sa glavom ili sa srcem, često se misli da mali prst i nema nekog posla, niti je njegov priključak s glavom ili sa srcem od neke važnosti. Ali kad se pogledaju stvari staloženije, i u većoj složenosti, vidi se značaj i uloga maloga prsta, jer je upravo on zadužen za složene veze, dvojnosti i dvostukosti i izmirenje suprotnosti.

Mnogi se zaleti na maloga, a dobije po nosu, kao od velikoga. Ne po nosu, nego po mozgu. Tu je mali da pokaže velikima da su mali, a mali veliki. Tu je mali da se pokaže da ništa nije kako oči vide. Treba se zagledati u ono što se nosi u malom prstu. U malom prstu više stane nego u malom mozgu. Jer kad treba, u malom prstu lako stane ono što se ima u malom i u velikom mozgu. Rekosmo da poneko ima više u malom prstu, nego drugi i u malom i u velikom mozgu.

(Autor je književnik)

---